Описание
Ја јако волим Србију. То признање није пука формалност, то је унутрашња дубоко искрена радост помешана са болом и сузама; тако се воли само оно што се истински воли. Не могу да сталожено и без суза пишем или говорим о српској држави и српском народу, о српској земљи и српској геополитици. Скоро о свему могу да говорим сталожено и без суза, само о томе не.
Ваш песник је писао: “Ја ћу дати живот, Отаџбино моја, знајући шта дајем и зашто га дајем …” И ја то знам, продорно, суво као лица српских сељака, љуто као укус шљивовице, ватрено као поглед српске њиве …
Сматрам да је средиште света у Србији. Тајно срце планете је негде код вас; ви га чувате, схватате колико би коштало да га изгубите, крварите, гледате у празно, трљате запешћа и чувате …
Русија је очарана Србијом. У нечему смо задивљујуће слични, подједнако бескрајни, разбарушени, обузети узвишеним стаменим кретањем у зачуђено национално неодређено нешто …
Срби као и Руси пате од мистичног родољубља: вредност своје земље доживљавамо као драгоцену икону не дај Боже да се делић одломи, како би се само жалосно унаказио небески лик. Наша земља је неприкосновена, света. И лаћамо се чврстих словенских вена да бисмо је, отворену, незаштићену, покривену магловитом копреном раја, залили нашом врелом супстанцом битка.
Словени … Непрецизан појам. Руси и Срби нису просто Словени; они су нешто више, много, много више … Поверена нам је тако велика истина, која још није изашла на видело, још се није огласила, али нас изнутра мучи и прљи жарким, ватреним, крвавим огњем …
Никада и нигде нисам видео земљу лепшу од Свете Србије, нисам видео лепше стасите горде људе.
Најдубље прожима осећање свог а другачијег, блиског до бола, и самог по себи апсолутно драгоценог и вредног …
А. Дугин, Москва, 22. фебруара 2001
